Dizajniranje kružne ekonomije

Šta je potrebno za dizajniranje proizvoda u kružnoj ekonomiji?

Cirkularna ekonomija je dizajnirana da se vrati u sebe: proizvod dugotrajnog kvaliteta stavlja se na tržište; popravljeni su kupljeni proizvodi, a penzionisani proizvod se ponovo koristi što je više moguće. Ovo obnavlja kapital i poboljšava protok roba i usluga, pri čemu se proizvođač približava cilju nultog otpada.

Ali to nije način na koji se ogromna većina roba široke potrošnje proizvodi danas. Proizvodnja doprinosi onome što se smatra linearnom ekonomijom, pravom linijom od proizvođača preko prodavca do krajnjeg korisnika i deponije smeća kada proizvod više nije koristan. Roba koju kupujemo u linearnoj ekonomiji se proizvodi sa planiranom zastarelošću u vidu – oni su dizajnirani da postanu zastareli ili da se istroše kako bi ih potisnula nova generacija proizvoda ili bi prodavali zamenu. Većina robe široke potrošnje danas je napravljena na ovaj način, od elektronike i automobila do brze modne odeće i udžbenika.

Prirodna posledica planirane zastarelosti je ogroman otpad – proizvod kada se baci u smeće troši energiju koja se koristi za proizvodnju nove robe, za zamenu starog i pokvarenog. Pošto svet postaje sve više ekološki osvešćen, cena materijala se povećava i potrošači počinju da se odupiru previše kratkom roku zastarevanja njihove robe, nedostaci ovog ekonomskog modela postaju očigledno vidljivi.

Prenos linearnih operacija u kružnu ekonomiju nije lak put. To podrazumeva dinamičke promene pristupa proizvodnji, izbacivanje planirane zastarelosti i postavljanje ciljeva kako bi se smanjio materijalni i energetski otpad.

Uobičajeno razmišljanje o prevođenju ove vizije u stvarnost prati jednu od dve škole: Prva se založe da se proizvodi dizajniraju da traju zauvek, izbegavajući koncept životnog ciklusa proizvoda; a druga tvrdi da društvo – a naročito proizvođači – moraju redizajnirati robu široke potrošnje kako bi se olakšalo sveobuhvatno pronalaženje materijala i preoblikovanje (recikliranje do maksimuma).

Ianiv Vardi direktor u kompanije Panoramic Power, tvrdi da najbrži i najefikasniji put ka kružnoj ekonomiji može da se pronađe u spoju ova dva pristupa: produženi život proizvoda kombinovan sa inovativnim ekosistemima resursa proizvoda sa zatvorenim krugovima daju preduzećima fleksibilnost koja im je potrebna da inkorporiraju metode koje su najbolje za njihovo poslovanje, pri čemu ih približavaju cilju nultog otpada.

Od planirane zastarelosti do planirane trajnosti

Zamislite svet u kome niste prinuđeni da kupite sledeću generaciju proizvoda jer je trenutna generacija prestala da radi. Zamislite da su sve stvari koje ste kupili date sa životnom garancijom, a kada se nešto pokvari – može i da se poprav. Zamislite da dobijete dve decenije garanciju za kupoljeni proizvod umesto dve godine.

Ova vrsta ciklusa proizvoda je potpuno suprotna od planirane zastarelosti: Nazovite ga “planiranom trajnošću”. Cilj je da proizvod bude u rukama potrošača čitav svoj vek. Ovo može izgledati neverovatno, ali mnoge visoko cenjene kompanije prihvatile su takav ideal.

Na primer, poznate kompanije kao što su L.L. Bean i Rolls Roice imaju izvanrednu reputaciju zbog odnosa prema svojim proizvodima koji imaju obavezu da izdrže test vremena. Dok je Rolls Roice poznat kao luksuzni brend, argument za njegov uspeh je da je tokom života stvarno najekonomičniji izbor.

Transformacija linearnih operacija podrazumeva promenu pristupa proizvodnji, izbacivanje planirane zastarelosti i postavljanje ciljeva kako bi se smanjio materijalni i energetski otpad.

Nažalost, tokom prošlog veka kompanije kao što je Rolls Roice uvek su bile u manjini. Ali sa potrošačima bolje informisanim i ekološki osvešćenim nego ikada, tržište se već preplavljuje dugovečnim proizvodima velikog broja startapova preuzimajući iskustva stručnjaka planirane zastarelosti. Kompanije kao što su proizvođač čizama Blundstone, dizajner Flint i Tinder, kompanija kožne galanterije Saddleback i proizvođač nameštaja Vitsœ, imaju ovo na umu.

Usvajanje planiranih principa trajnosti imalo bi domino učinak na životnu sredinu: manje slomljenih I pokvarenih stvari, znači manje otpada na deponijama. Proizvodi visokog kvaliteta, dugotrajniji takođe znače da fabrike proizvode manje, pristup koji koristi manje sirovina, troši manje energije i stvara manje zagađenje.

Planiranje za reinkarnaciju materijala

U linearnoj ekonomiji, postizanje nultog otpada je nemoguće: sirovine se konstantno izvlače iz prirode za hranjenje proizvodne linije, a ti materijali završavaju na deponijama kada se unište. Međutim, sistemom za reinkarnaciju materijala, dizajnerii moraju imati u vidu i recikliranje svojih proizvoda, recycling, downcycling and upcycling. Time ovaj kapital može da se ponovo vrati i upotrebi, dovodeći operaciju bliže kružnoj ekonomiji.

Ovaj model za upravljanje materijalima zapravo ima dugu istoriju i danas se obnavlja. Pre Drugog svetskog rata, kada su Amerikanci popili svoje bočice mleka, seltzera, soka ili Coca-Cole, stavili bi ih u prostor za sakupljanje izvan svojih kuća. Vlasnik bi potom preuzeo, očistio i dopunio boce kako bi isporučio novom potrošaču.

Sličan model se već decenijama koristi sa mastilom u kertridžima. U skorije vreme, nakon velikog preispitivanja rasipničke prakse, ovakvi pristupi su prihvatili proizvođači kafe kao što su Nespresso i Keurig. U svetu elektronike, Apple je demoonstrirao zahvalnost za poslovnu vrednost materijalne reinkarnacije, nudeći otkup kupcima za sve svoje proizvode radi sakupljanja plemenitih metala i retkih materijala iz zemljišta.

Kada proizvođači recikliraju proizvode, oni ih rastavljaju u osnovne komponente koje se mogu koristiti u kreiranju novih proizvoda. Biološki razgradivi materijali imaju jasan način da se vrate u kružnu ekonomiju kao sveže ulazni elementi u svojim novim oblicima.

Čak i propale namirnice mogu da se iskoriste kao kompost koji se koristi u proizvodnji nove hrane. Mogućnosti su ograničene samo hemisjkim sastavom. Indijska fabrika uglja, na primer, nedavno je tvrdila da je osmislila način da smanji svoju emitsiju CO2, kao rezultat prave sodu bikarbonu.

Međutim, ne-biorazgradivi delovi predstavljaju jedinstveni izazov za materijalnu reinkarnaciju. (Treba napomenuti da iako svi materijali nisu biorazgradivi, oni i dalje degradiraju. Biorazgradnja govori o hemijskoj formi materije, a degradacija govori o njegovom kvalitetu i strukturnom integritetu.) Budući da ne-biorazgradivi materijali ostaju u istoj formi kao i ranije, ali potencijalno smanjenog kvaliteta, ponovna primena ograničena je na mali broj upotreba originalnim inkarnacijama proizvoda.

Bez obzira na to, progres nezaustavljivo napreduje i kompanije poput Apple-a su pronašle rešenje za spašavanje ne-biorazgradivih delova za buduću upotrebu. Reciklirani ajfoni su robotski razdvajani i sa svojim bakrom, srebrnim, zlatnim i platinskim komponentama ponovo uvedenim u druge proizvode. Umesto neželjenog proizvoda koji se nalazi na deponiji, komponente se raščlanjavaju i ponovo koriste, jer kompanija smatra da je to potrebno.

Hibridna kružna ekonomija: pobednički kompromis

Yaniv Vardi napominje da uprkos svom uglavnom pozitivnom prikazu planirane trajnosti i materijalne reinkarnacije, oba pristupa su, sami – pogrešni. Da bi bilo koji model imao ozbiljnu šansu za uspeh, oni bi trebalo da udruže snage.

Uprkos elegantnoj jednostavnosti koncepta, potpuna planirana trajnost nije stvarno moguća. Većina proizvoda jednostavno ne može biti napravljena da traje zauvek. Naravno, postoji beskonačna distanca između trenutne realnosti kulture, jednokratne upotrebe i cilja – planirane trajnosti. Veliki deo te udaljenosti može se smanjiti kroz poboljšanje proizvodnog procesa i promenu perspektive. Ali ta poboljšanja će biti korisna uglavnom za produženje naše već postojeće linearne ekonomije.

Da bismo došli do kružne ekonomije, moramo priznati da dok se materijali mogu razgrađivati, oni ne nestaju. Degradirani materijali mogu biti odvojeni i ponovo uključeni u našu ekonomiju u svojim transmutiranim oblicima. Čak i “izgubljena” energija nije stvarno izgubljena, već najčešće odlazi kao toplota.

Međutim, odvajanje materijala i njegovo ponovno iskorišćenje postaje sve složenije i teže jer prolazi kroz degradacijsko putovanje (mislimo na entropiju i / ili slabljenje), ovaj pristup je takođe neadekvatan.

Biološki razgradivi materijali imaju jasan način da se vrate u kružnu ekonomiju kao sveži ulazni elementi u svojim novim oblicima.

Planirana trajnost i materijalna reinkarnacija imaju vrline da poguraju linearnu ekonomiju bliže kružnom modelu. Da bismo stigli tamo gde želimo da idemo, moramo težiti tome da proizvodimo dugotrajnu robu “zauvek”, a takođe i priznajemo da ćemo u tome uvek biti “malo kratki”. Ovo priznanje predstavlja osnovu za planiranje nepredviđenih događaja u obliku planiranja proizvoda za zatvorene petlje i upravljanja resursima.

Ova vizija se odnosi na dva odvojena pitanja: postizanje stvarne održivosti; i stvaranje sistema nultog otpada koji stavlja što više nusprodukta u funkciju.

Sjajan primer ovih škola razmišljanja je Ara modularni telefon, projekat koji je Google promovisao u poslednje dve godine, ali trenutno ne planira da ga dovede na tržište. Telefon je u suštini bio dizajniran da traje zauvek – ideja je bila da se može kontinuirano nadograđivati, pri čemu će komponente biti dizajnirane da budu zamenjene po potrebi i ponovo uvode u proizvodni resursni ekosistem. Vizija “Ara” je očigledno promišljena i ona, po mišljenju Ianiv Varda, predstavlja model koji će da se imitira u potrazi za praktičnom, dinamičnom i fleksibilnom kružnom ekonomijom.

Yaniv Vardi je direktor u kompaniji Panoramic Power, tehnološke kompanije koja se specijalizovala za nadzor uređaja u energetici i optimizaciju performansi.

Autor: Yaniv Vardi

Izvor: GreenBiz