BELE RODE MOJE RAVNICE

Dokumentarno – prirodnjački film

BELE RODE MOJE RAVNICE

Na upravo završenom XII Međunarodnom Festivalu fotografije i filma „PAUNOVO PERO“ Gospođinci 28. & 29. 2009. prirodnjačko-ekološki film „Bele rode moje ravnice“, autora Olivera Fojkara i Dušana Čekića, dobio je glavnu nagradu Grand Prix Festivala. Ovaj film je dobio i specijalnu nagradu za muziku koju je specijano za ovu priliku  komponovao Miroslav Jovančić.

Na XII festival PAUNOVO PERO 2009. prispelo je 67 filmova iz 18 producentskih kuća. Žiri za film je bio u sastavu: Raša Popov, književnik predsednik, dr Draško Ređep – književnik i Milorad Čadež, majstor – filmski snimatelj iz Slovenije. Selektor filmova je bila Vera Bojić, TV reditelj.

• Radoznala kamera Dušana Čekića i Olivera Fojkara tri godine se nadnosila nad gnezdima belih roda. Ono što smo dobili kapitalni je doprinos prirodnim naukama i čovekovoj tradicionalnoj vezanosti za groteskne i tajanstvene ptice, ističe jedan od članova žiria Raša Popov, književnik. Prvi put gledalac saznaje da roda snese i po pet jaja, da se pod udarcima oluja i surove prirode broj mladunaca brzo smanjuje ističe on, a uzbudljivu dramu nam otkrivaju scene kad mladunci uče letenje, spremajući se za let na daleki afrički kontinent. Magistar Oliver Fojkar, scenarista i režise, učinio je tim filmom retku čast i ovom festivalu i Akademskom društvu za proučavanje i zaštitu prirode u Novom Sadu. Setna priča o rodama propraćena je lirskom muzikom koju je specijalno za ovaj film komponovao Miroslav Jovančić. Ta je muzika kad treba ponesena, kao himna prirodi, a bolećiva i kobna kad priča zadre u te vode. Montažu je fantastično izveo nadareni i mladi Ondrej Pavčok, komentariše Popov.

Film „Bele rode moje ravnice“ već je dobio veliku Memorijalnu nagradau „Aleksandar Saša Petrović“ za moderni senzibilitet u ekološkom filmu na 16. MEFESTU 2008. Ovaj ekološko – dokumentarni film je promovisao Srbiju i Vojvodinu i na festivalima u Velikoj Britaniji, Finskoj, Japanu, a nominovan je za nagradu i biće prikazan na Međuinarodnom Filmskom Festivalu Prirode u Lođu, Poljska od 15 – 19 . septembra.

Dokumentarno-prirodnjački film „Bele rode moje ravnice“ je priča o pticama koje već vekovima daju pečat Vojvodini i Panonskoj niziji uopšte. Ravnica je tradicionalno prepoznatljiva po plodnim njivama, ali i po ritovima i barama koji pružaju utočište za život belih roda. Bela roda (Ciconia ciconia) je najpoznatija ptica ravnice, a njen raspon krila doseže i do 225 santimetara. U Vojvodini se gnezdi oko 90% parova koji se gnezdi u celoj Srbiji. Prema rezultatima poslednjeg prebrojavanja broj parova belih roda na teritoriji pokrajine se kreće oko 1100 parova.

• Film „Bele rode moje ravnice“ je rađen sa ljubavlju i strpljenjem tri godine (2005 – 2007). Snimanje je započeto u proleće 2005 godine, a želja nam je bila ističe mr Oliver Fojkar scenarista i režiser, da pratimo zbivanja u dva rodina gnezda od trenutka doletanja rodinog para iz Afrike, pa do izletanja mladunaca iz gnezda i ponovne seobe na jug.

Međutim, zbog loših vremenskih prilika, hladnoće i kiše, prve godine su uginuli svi mladunci u oba gnezda tako da je snimanje moralo biti nastavljeno i sledeće 2006 godine..

• Moja poslednja dva filma: „Moj prijatelj štiglić“ i „Molitva za goru“ su veoma teški filmovi, sa tužnim krajem, kaže Fojkar. Zbog toga mi je bila želja da novi film o rodama bude pozitivna priča o životu ovih lepih ptica.Filmom smo želeli da podržimo i projekat mladih ornitologa koji nosi naziv:„Sigurna gnezda za bele rode“. Ova akcija je usmerena ka povećanju populacije belih roda putem izgradnje sigurnih nosača za njihova gnezda i sprečavanje stradanja ovih ptica od strujnog udara na elektro stubovima, dodaje on .

Film je sniman u celoj Vojvodini, ali najviše oko reke Tamiš u Banatu u selima Idvor, Sakule, Neuzina, Tomaševac, Taraš, na Ribnjaku „Ečka“, i u Bačkoj u mestima Baču i Sonti, pored Dunava u specijalnim rezervatima prirode „Gornje podunavlje“ i „Koviljsko – petrovaradinski rit“. Staništa roda snimljena su i iz vazduha, motornim zmajem, a korištene su i dizalice „Elektrovojvodine“. Snimljeno je preko 100 sati radnog materijala, a finalna verzija filma traje 50 minuta. U izradi ovog dokumentarnog filma, direktno ili indirektno, bilo je uključeno oko pedeset ljudi. Svi su realizaciji filma pristupili sa velikim oduševljenjem i inspiracijom. Rode su to zaista i zaslužile.

• Posebno bih istakao saradnike: Dušana Čekića – direktora fotografije i snimatelja, Miroslava Jovančića – autora muzike, Ondreja Pavčoka – montažera i Marka Tucakova stručnog saradnika ornitologa, ističe Fojkar.

Iz filma saznajemo da život roda nije lak, puno mladunaca strada od lošeg vremena ili elektro udara. Posebna vrednost ovog filma leži u tome što smo uspeli da zabeležimo suptilna osećanja i specifično ponašanje roda tokom parenja, nošenja jaja, rađanja, uginuća i prilikom prvog leta mladunaca. Gledajući život roda možemo povući paralelu i sa našim ljudskim načinom života, koji je takođe težak.

• Siguran sam da će ovaj film dotaći dušu mnogih gledalaca, kako kod nas, tako i u svetu. Film se u suštini bavi životom, u najširem značenju te reči, životom koji nije lak i koji „mora ići dalje“.

httpv://www.youtube.com/watch?v=pXdh-gDtn30