Ko živi nadomak Černobila?

Tri decenije nakon najveće nuklearne katastrofe očekuje se da će međunarodna zajednica zatvoriti finansijsku konstrukciju za funkcionisanje zaštitne barijere oko reaktora, koja je nešto viša od londonskog Big Bena, a broj žrtava posledica zračenja i dalje je predmet rasprava.

Iako je stanovništvo na sopstvenoj koži iskusilo opasnosti atomske energije, a više od pet miliona ljudi i dalje živi u zagađenim područjima, nuklearna energija dominira u Ukrajini. U zaštićenoj zoni oko Černobila i dalje živi više od 100 ljudi, od kojih se većina vratila nedugo nakon katastrofe.

Ukrajina će 26. aprila obeležiti 30. godišnjicu katastrofe u Černobilu, najveće nuklarne katastrofe u istoriji, koja je dovela do zagađenja velikog dela Evrope, pri čemu su Rusija i Belorusija najizloženije posledicama, ali se one i dalje osećaju i u Norveškoj, gde deo irvasa izbegne klanicu zbog visokog nivoa radioaktivnosti.

Tačno na 30. godišnjicu, organizacija Černobil čildren internešenal (Tchernobyl Children International) biće prva nevladina organizacija koja će dobiti priliku da govori na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku. Ovo je od čelnice te organizacije Adi Roš zatražila vlada Belorusije, koja će prepustiti svoje vreme na zasedanju, kao poseban znak zahvalnosti za sve što su Irska i ova organizacija učinile za pomoć žrtvama černobilske katastrofe.

Rošova je za nedeljno izdanje irskog Independenta navela da će se u govoru založiti za brzi završetak zaštitne betonske konstrukcije koja bi trebalo da osigura da iz oštećenog reaktora ne može da procuri radioaktivni materijal u narednih 100 godina, dok se ne osmisli trajno rešenje. Radovi su počeli 2010. godine, a ova zaštitna barijera je, kako prenosi Japan tajms, nešto viša od Big Bena u Londonu, i tri puta teža od Ajfelove kule. Troškovi iznose 2,1 milijardu evra, a fondovi su došli od 40 zemalja, EBRD, G7 i Evropske komisje. Nedostaje još 100 miliona evra za čuvanje potrošenog goriva.

Nije jasno ko će finansirati odžavanje i korišćenje ovog „sarkofaga“ koji bi trebalo da bude postavljen i pušten u rad 2017. godine. To bi moglo da se postavi kao pitanje na sastanku donatora 25. aprila u Kijevu.

Sadašnja zaštita, izgrađena u žurbi nakon katastrofe, ne smatra se bezbednom jer bi mogla da se uruši.

Rošova planira da postavi i druga pitanja na Generalnoj skupštini UN: da zatraži sredstva za odgovarajući nadzor hrane kao zaštitnu meru za ljude koji žive u regionu i ponovo uspostavljanje provere radioaktivnosti za lokalno stanovništvo, kako bi deca i trudnice imače redovan nadzor.

Ona planira da zatraži i zadovoljavanje potreba 600.000 do 700.000 takozvanih “likvidatora” Černobila. Reč je o vojnicima, pilotima helikoptera, vatrogascima i inženjerima koji su slati u Černobil da zaustave curenje radijacije iz oštećenog reaktora gašenjem požara, izgradnjom betonske bariejre za izolaciju reaktora i da čiste okolnu teritoriju. Imali su slabu ili nikakvu zaštitu i prema svedočenju jednog od njih, pet godina kasnije su krenuli da “padaju kao muve”.

Broj žrtava nepoznat

Danas se i dalje rasproavlja o broju žrtava černobilske katastrofe. Naučni odbor Ujedinjenih nacija zvanično priznaje samo 30 žrtava među operaterima i vatrogacsima koje je ubila jaka radijacija tik nakon eksplozije.

Jedan osporavani izveštaj Ujedinjenih nacija iz 2005. pominje, međutim, „do 4.000“ potvrđenih ili budućih smrti od posledica u tri najpogođenije zemlje, dok je 2006. godine ekološka organizacija Grinpis (Greenpeace) broj žrtava procenila na 100.000.

Oko pet miliona Ukrajinaca, Belorusa i Rusa i dalje živi u područjima sa visokom stopom radijacije.

U godini nesreće 1986. godine raseljeno je 116.000 ljudi iz pojasa od 30 kilometara oko černobilske nuklearke, a u narednim godinama raseljeno je još 230.000.

Sa raseljavanjem se kasnilo jer sovjetske vlasti nisu želele da naruše sliku Sovjetskog saveza kao supersile Hladnog rata. Najbliže mesto Pripjat, samo tri kilometara od nuklearke, iseljeno je tek narednog popodneva.

Prvo zvono za uzbunu podigla je Švedska, otkrivši neobjašnjeno povećanje radijacije na svojoj teritoriji. Tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Mihail Gorbačev, inaće dobitnih Nobelove nakrade za demokratske i ekonomske reforme 1990, javno je priznao nesreću tek 14. maja.

Zašto bi neko danas živeo u području Černobila?

U obezbeđenoj zoni oko Černobila danas se vratila fauna, i procenjuje se da divljih životinja ima više nego što ih je bilo pre nuklearne katastrofe zato što na njih više ne utiče ljudska delatnost i poljoprivreda. Prema navodima medija, stopa smrntosti među životinjama u zaštićenoj zoni je povećana, stopa rađanja smanjena, a ima i više genetskih poremećaja.

U ovu zonu se međutim vratilo stotinak stanovnika. Oni su većinom tu došli nedugo nakon katastrofe, uprkos radijaciji i protivljenju ukrajinskih vlasti i danas imaju u proseku 75 godina.

• Ne mogu da kažem zašto ljudi žele da žive u Černobilu. Šta im je cilj? Vodi ih srce? Nostalgija? Ko zna?- pita Jevgenij Markevič, krupni veseljak od 78 godina, dodajući da on želi da živi “samo u Černobilu”.

Markevič je u Černobil došao sa osam godina, 1945. godine, potez koji je, kako objašnjava, njegovu porodicu izbavio od gladi. U trenutku eksplozije bio je u školi, gde je radio kao učitelj. Nakon evakuacije se vratio uprkos protivljenju ukrajinskih vlasti tako što je zatražio i dobio posao u službi nadzora radijacije. Nikada nije bio bolestan, mada priznaje da u bašti sadi povrće i jede ga, što sa sobom nosi rizik.

AFP je u repotraži naveo primere nekih od 158 takozvanih “samosela” koji žive u ovoj zaštićenoj zoni, živeći skromno od berbe iz sopstvenih bašti, zaliha koje im donose posetioci, a ukoliko je neophodno odlaze u susedni grad Ivankiv koji je izvan zaštićene zone.

U doba nakon katastrofe vratilo ih se oko 1.000 koji nisu želeli da prihvate egzil, pa su vlasti vremenom prihvatile zu zamisao.

Problem koji ističe jedna od njih, 77-godišnja Valentina Kuharenko, je da porodica mora da pokazuje farancije da bi ušla, kao i da može da ostane samo tri dana u nizu. Ona međutim ne žali što se vratila.

Kažu da je nivo radijacije visok. Ne znam. Možda radijacija nešto čini novima, onima koji nikad ovde nisu živeli. Ali od čega bi trebalo da se plašimo mi stari?- navodi ona.

U ovom “mrtvom” gradu rodila se 1999. godine jedna devojčica, Marija.

Nuklearke i dalje dominantne

Tri decenije nakon katastrofe u Ukrajini i dalje dominira nuklearna energija. Prošle godine u 15 reaktora u Ukrajini proizveden oje 82.000 megavat časova struje, odnosno 56,5% potreba Ukrajine, pokazuju podaci državnog monopola Energoatom.

To znači da svaka druga sijalica radi zahvaljujući atomskoj energiji, i da je jedina zemlja koja se na nuklarke oslanja više od Ukrajine – Francuska.

Stanovništvo je, međutim, svesno opasnosti, ali ne vidi alternativu u zemlji koja se ionako suoćava sa teškom ekonomskom krizom.

Nema poverenja prema nuklarnoj industriji nakon nesreže. Međutim, iako veliki deo stanovništva smatra da to nije bezbedno, nema alternative- navela je Tetjana Verbicka iz Državnog naučnog i tehničkog centra za nuklarnu i radijacijsku bezbednost Ukrajine, odnosno regulatornog tela.

iZVOR: EKOPEDIA